Два скорашња открића сугеришу да би Лондон можда могао бити старији него што се раније мислило. Године 1999. су отркивени остаци моста из бронзаног доба на обали северно од мост Воксхол.[17] Овај мост је или премошћавао Темзу, или је ишао до (несталог) острва на реци. Дендрологијом је утврђена старост дрвета до 1500. п. н. е. Године 2010. на обали Темзе јужно од моста Воксхол су откривени темељи велике дрвене грађевине, која је датирана на 4500. п. н. е.[18] Функција ове мезолитске грађевине није позната, али она покрива површину од најмање 50m x 10m а бројни стубићи од око 30 cm су видљиви при нижем водостају. Обе грађевине су на месту на ком река Ефра утиче у Темзу и 4 km узводно од римског Лондинијума. Напори начињени да се подигну ове грађевине подразумевају трговину, стабилност и величину заједнице од најмање неколико стотина особа.
Иако постоје докази о разбацаним бритонским насељима у овом крају, прво велико насеље је основано за време Римљана 43. нове ере.[19] Ово насеље је постојало само седамнаест година, пошто га је током Будикиног устанка спалило племе Ицени.[20] После устанка град је обновљен и напредовао је, тако да је 100. године нове ере заменио Камолодунум (Колчестер) као административни центар римске провинције Британије. На свом врхунцу у 2. веку Лондинијум је имао око 60.000 становника.
Средњи век
Са колапсом римске власти почетком 5. века, Лондинијум је био напуштен. До 7. века Англи и Саси су основали ново насеље названо Лунденвик око 2 km узводно од старог римског насеља, на месту где се данас налази Краљевска опера.[21]
Врло је могуће да је постојала лука на ушћу реке Флит намењена риболову и трговини, и да је у њему трговина светала, све док насеље нису освојили Викинзи и приморали његове становнике да се преселе на исток, назад на место римског Лондинијума, да би искористили његове зидине за заштиту.[22] Викиншки напади су постајали све опаснији, све до 886. године када је Алфред Велики поново освојио Лондон и склопио мир са данским вођом Гутрумом.[23] Првобитно саксонско насеље Лунденвик је постало Елдвик (стари град), а то име је преживело све до данас као Олдвич, који се налази у данашњем граду Вестминстеру.[24] Након уједињења Енглеске у 10. веку, Лондон је, као већ највећи град у држави и важан трговачки центар, је постао све више важнији као политички центар, иако се још увек такмичио са Винчестером, традиционалним центром краљевства Весекс.
Кнут Велики преузео је енглеско пријестоље године 1016., владајући градом и земљом до 1035, када је његова смрт резултовала повратком под саксонску власт под његовим побожним посинком Едвардом Исповедником, једним од суоснивача Вестминстерске опатије и суседне Вестминстерске палате.[25] Лондон је био далеко највећи и најбогатији град у Енглеској у раздобљу од 11. до 13. века, премда је службено седиште власти и даље било у Винчестеру. Након битке код Хејстингса, Вилијам I Освајач, тада војвода од Нормандије, крунисан је за краља у тек довршеној Вестминстерској опатији на Божић 1066.[26] Вилијам је грађанима Лондона поделио посебне повластице, док је ради контроле над грађанством на југоистоку града наредоп изградњу здања данас познатог као лондонски Тауер.[27]
1097, краљ Вилијам II започео је градњу Вестминстерске дворане, у близини истоимене опатије, који је био темељ нове Вестминстерске палате, главне краљевске резиденције кроз средњи век.[28] Вестминстер је постао седиште краљевског двора и владе, док је суседни лондонски град био пословно и трговачко средиште, просперитетно под јединственом властитом управом, Корпорацијом града Лондона. Године 1191. добија самоуправу. 1100. популација је износила 18.000 становника, док је до 1300. нарасла на скоро 100.000 становника.[29] Постојала је знатна јеврејска популација док нису 1290. изгнани из Енглеске прогласом краља Едварда I[30] Катастрофа је погодила град када је у доба куге средином 14. века изгубио трећину становништва.[31] Осим инвазије за време сељачког устанка Вота Тајлера 1381,[32] Лондон је остао релативно неокрзнут разним грађанским ратовима током средњег века. [33]
Рани нови век
.jpg)
За време династије Тјудор, реформација је условила поступни прелазак ка протестантизму, а већи део Лондона је из црквених поседа прешао у приватна власништва. Развијао се меркантилизам те су основане монополистичке трговачке компаније као Британска источноиндијска компанија. Ширењем трговине у Нови свет, Лондон је постао главна лука Северног мора, с имигрантима који су пристизали из Енглеске и иностранства. Становништво је нарасло с процењених 50.000 1530, године, на око 225.000 1605. У 16. веку Вилијам Шекспир и његови савременици живели су у Лондону у доба непријатељства према развоју позоришта. До краја ере Тудора 1603, Лондон је још био урбанистички врло збијен, у доба кад се збио и покушај убиства краља Џејмса I у Вестминстеру 5. новембра 1605, током Барутне завере.
Почетком 17. века, Лондон је био погођен епидемијама[34] с Великом лондонском кугом 1665–1666 као врхунцем, која је усмртила до 100.000 људи, или једну петину укупног становништва.[35] 1666. избио је Велики пожар у Лондону који се брзо проширио кроз дрвене зграде.[36] Обнову, која је трајала више од десет година, надгледао је као лондонски надзорник Роберт Хук[37]. Године 1708. Кристофер Врен је довршио своје ремек-дело, катедралу светог Павла. За време георгијанског доба, изграђене су на западу нове четврти, као што је Мејфер, и нови мостови преко Темзе који су охрабрили развој јужног Лондона. На истоку, лондонска лука проширила се низводно. 1762. краљ Џорџ III купио је Бакингемску палату, данашњу краљевску резиденцију, која је проширивана током идућих 75 година. У 18. веку Лондон је био погођен криминалом, те су 1750. као прва професионална полиција основани Bow Street Runners. Кафане су постале популарним местом дебате и размене идеја, с растућом Флит постала средиште британског новинарства.
19. век и савремено доба
Лондон је био највећи град на свету од око 1831. до 1925.[38] Растућа саобраћајна загушења довела су до прве локалне градске железничке мреже у свету. Metropolitan Board of Works који је надгледао експанзију инфраструктуре 1889. године замењен је Саветом Лондонске Грофовије (Лондон County Council), првом изабраном градском управом. Бомбардовања немачког Луфтвафеа за време другог светског рата усмртила су преко 30.000 грађана Лондона и уништила бројне стамбене и друге зграде по целом граду. Непосредно након рата, одржане су Олимпијске игре 1948. на изворном стадиону Вембли, у доба када се град тек опорављао од рата. Године 1951. у јужном Лондону одржан је сајам Фестивал Британије. Велики смог из 1952. довео је 1956. године до Закона о чистом ваудуху који је докрајчио угљени смог по којем је Лондон био злогласан. Од 1950.-их па надаље у Лондону су се настанили многи имигранти, већином из земаља Комонвелта као што су Јамајка, Индија, Бангладеш и Пакистан, што је Лондон учинило једним од најразноликијих градова у Европи.
Почевши од средине 1960.-их, Лондон је постао светско средиште културе младих, што је било посебно истакнуто Swinging London субкултуром повезаном с улицом Carnaby. Улога града трендсеттера поново је оживљена у доба панка. 1965. лондонске административне границе проширене су ради обухваћања растућих градских подручја, па је основан нови Савет Великог Лондона. За време сукоба у Северној Ирској од краја 1960-их надаље, Лондон је био мета терористичких напада Привремене ИРА-е. Расна неједнакост била је наглашена бунтом у Брикстону 1981. Популација Лондона стално је опадала у деценијама након Другог светског рата, од процењеног врхунца од 8,6 милиона 1939, до око 6,8 милиона 1980-их. Главне луке Лондона премештене су низводно у Феликстову и Тилберију, док је зона лондонских докова постала жариште обнове. Брана Thames Barrier довршена је 1980-их ради одбране Лондона од плимних таласа Северног мора. Савет Великог Лондона укинут је 1986, што је Лондон оставило као једини велики метрополис у свету без средишње управе. 2000, општа градска управа је обновљена, оснивањем Управе Великог Лондона. Поводом прослава почетка 21. века, изграђени су Millennium Dome и Лондонско око. 7. јула 2005., неколико возова подземне железнице и аутобус нападнути су у низу терористичких напада.
